Школски живот: малтретирање и сукоби

Како разговарати о томе са својим дететом, на шта треба пазити и када треба реаговати 

Деца проводе већи део свог живота у школи, где уче да склапају пријатељства, да се друже и како да се носе са тешким ситуацијама. Понекад се деца у школи суочавају са проблемима које могу решити само одрасли: то укључује малтретирање и озбиљне сукобе.

Сукоби и малтретирање: како разликовати једно од другог

Мали сукоби у школи су уобичајени: захваљујући њима деца уче да се залажу за себе и своје границе. Малтретирање функционише другачије: то је систематско узнемиравање једног детета и стално се понавља. Не пролази само од себе и дете не може само да се носи с тим.

Врсте малтретирања

Физичко малтретирање: ударци, оштећења ствари, нежељени додири;

Вербално малтретирање: увреде, претње, шале о изгледу, пореклу или религији; 

Малтретирање на друштвеним мрежама: отуђење, изолација, трачеви, лажне гласине.

Како утврдити да ли дете има проблема у школи

Деца ретко говоре директно о својим осећањима, али њихов говор тела и понашање често говоре сами за себе. Ево на шта треба обратити пажњу:

Одбија да иде у школу. Редовно касни, жали се да се не осећа добро и тражи да останете код куће или одбија да иде на школске излете, посебно ако се то раније није догађало.

Дете је раздражљиво, уморно и попустило је у школи. Дете које има потешкоће често се истреса на најближима и губи интересовање за школске обавезе и хобије, не зато што је постало лењо, већ зато што му сву енергију исцрпљује нешто друго.

Дете често тражи новац и није спремно да објасни зашто му је потребан. Малтретирање је често праћено изнуђивањем новца. Ако дете све чешће тражи новац, али избегава објашњење – то је знак за узбуну.

Дете одбија посете одређеним местима. Пут до школе, теретане, школског дворишта – дете може избегавати места на којима се осећа рањиво без објашњења зашто.

Поремећаји спавања трају неколико недеља. Не може да заспи, буди се ноћу или тешко устаје ујутро. Ако то траје већ неколико дана или недеља, вреди разговарати о томе.

Модрице, посекотине, оштећене ствари. Деца падају и потуку се – то се дешава. Оно што би требало да буде знак за узбуну је понављање: модрице се стално понављају, а дете не жели или не може да објасни одакле му.

Сваки од ових знакова сам по себи не значи нужно нешто – деца се умарају, сазревају и имају лоше дане. Али ако се појави неколико ових знакова одједном, потребно је пажљиво пратити дете и можда ипак разговарати с њим.

Како започети разговор

Ако вам се чини да нешто није у реду, немојте чекати да вам се дете прво обрати. Изаберите миран тренутак, не одмах након школе или док идете негде. Немојте започети директним питањем, већ запажањем: „Чини ми се да се у последње време враћаш кући уморан. Желим да знам да ли је све у реду.“ То детету даје простор да се отвори.

Шта урадити ако дете пориче да има проблем

Понекад дете каже да је све у реду, чак и када је очигледно да није. Не мора да значи да лаже: можда се плаши да ће се ситуација погоршати, можда осећа срамоту или једноставно не зна како то да објасни. У овој ситуацији, немојте притискати дете и не покушавајте да га присилите да призна. Уместо тога, дајте му до знања да сте увек ту и да не журите нигде: „У реду, слушам те. Ако желиш да разговараш – ту сам.“ И пратите шта се дешава.

Шта урадити ако то ипак јесте малтретирање

Прво и најважније: ослободите дете било каквог осећаја кривице. Мора знати да то није његова кривица – то може да се деси сваком. Реците детету директно да вам је драго што вам се поверило и да му верујете. Да то није његова кривица и да ћете му помоћи.

Разговарајте са дететом. Покажите му да оно што се догађа није нормално: „То не сме да се дешава и ми ћемо то заједно поправити.“ Помозите му да развије самопоуздање: права леђа, високо подигнута глава, миран поглед. Када не реагује на провокације и тако показује свој став. Не започињи тучу први. Документуј све: снимке екрана, фотографије, датуме.

Разговарајте са школом. Обратите се разредном старешини са конкретним чињеницама: шта се догодило, када, ко је био присутан. Останите мирни и фокусирани. Договорите се који ће кораци бити предузети и када. Ако се ништа не промени, обратите се директору.

Ако школа не реагује, подигните случај на виши ниво – обратите се школском округу, локалној управи за образовање или, ако је потребно, полицији. Промена школе или разреда је крајња мера и вреди знати да то неће аутоматски решити проблем – иста динамика може пратити дете и у новом окружењу.